Postura se definiše kao stav tela, tačnije, relativna usklađenost delova tela jednog u odnosu na drugi, pri čemu je naprezanje tela najmanje. Čoveka karekteriše uspravan stojeći stav koji bi trebalo da je estetski skladan.
Telo čoveka je simetrično. Telo se, zarad procene i analize, uzdužno deli na levu i desnu identičnu polovinu. Zamišljena ravan koja deli telo uzdužno počev od čela (os frontale), preko korena i vrha nosa (septum, nasi), sredine donje vilice (os mandibulae), grudne kosti (os sternum), pupka (umbilicus), pubične kosti (os pubis), sve do prostora na podu između oba stopala, zove se sagitalna ravan.
Telo se, zarad procene i analize, deli i poprečno na prednju (lice, prednji deo grudnog koša i prednji deo nogu) i zadnju stranu (potiljak, zadnji deo grudnog koša-leđa, glutealna regija i zadnji deo nogu). Zamišljena ravan polazi od vrha ramena, ušne školjke, bočne sredine tela i zove se frontalna ravan.
Telo se zarad procene i analize deli i horizontalno na gornju i donju polovinu. Gornju polovinu čine trup i gorni ekstremiteti. Donju polovinu tela čine karlica i donji ekstremiteti. Zamišljena ravan polazi iznad karlice, horizontalno i zove se horizontalna ravan.
Svi pokreti tela se izvode u ove tri ravni.
Odstupanja od simetričnosti predstavljaju poremećaje u posturi i biomehanici.
Za održavanje pravilnog, uspravnog stava čoveka, neophodno je učešće akitivnih (mišići) i pasivnih (zglobovi, kosti, ligamenti) sila organizma, ali i učešće sile zemljine teže. Pri svim aktivnostima tela, aktivne i pasivne sile se suprotstavljaju sili gravitacije, ali tako da istovremeno moraju biti u ravnoteži. Ležeran stojeći stav (dobra postura) je stanje mišićnog i skletenog balansa koji štiti odgovarajuće strukture od povreda ili progresivnog deformiteta, bez obrzira na položaj. U uslovima dobre posture, mišići najbolje funkcionušu, obezbeđuje se optimalna pozicija za abdominalne i torakalne organe, težina tela je raspoređena podjednako na obe noge, a energetski utrošak je neznatan, pa je i mogućnost zamora manja. Mišićna napetost nije velika, ali opet mora biti dovoljna da nadvlada silu gravitacije. Uspravni stav se najlakše održava ako vertikalna, zamišljena osa, koja prolazi kroz težište čitavog tela, prolazi i kroz najvažnije zglobove. To u praktičnom smislu znači da, kada se pacijent posmatra iz profila, ta zamišljena linija prolazi kroz uho, zadnjim delom tela pršljenova vratne kičme, rameni zglob, ispred torakalnih pršljenova, kroz tela lumbalnih pršljenova, blago iza centra zgloba kuka, blago ispred centra zgloba kolena, blago ispred skočnog zglob
Nepravilno držanje tela Pravilno držanje tela
Svaki poremećaj ravnoteže dovešće do narušavanja uspravnog stava, a kasnije i do mogućih deformiteta. Ravnoteža se najlakše remeti na nivou aktivnih snaga tela tj. mišića koji popuštaju. Slabost pojedinih mišićnih grupa ili muskulature u celini dovodi do većeg opterećenja pasivnih sila tako da vremenom i ove sile počinju da slabe i gube svoju snagu. Sve to može da izazove pojavu različitih poremećaja, najčešće na kičmenom stubu, zatim grudnom košu, gornjim ili donjim ekstremitetima, a posebno na stopalu. To dalje dovodi do otežanog kretanja što za sobom povlači nedovoljnu aktivnost organizma. Takvo stanje vodi još većem slabljenju već slabog tkiva i njegove slabije ishrane, velikog opterećenja zglobova i pojave degenerativnih stanja, atrofija i raznih drugih deformiteta koji se, ako se ne leče, mogu razviti do nivoa invaliditeta.
Uspravljenost delova tela, koja se obezbeđuje u odsustvu mišične aktivnosti se označava pasivnom posturom. Položaji u kojima je telo u pasivnom stanju su ležanje i spavanje.
Ukoliko se postura obezbeđuje posredstvom aktivnosti mišića, koji imaju za cilj održavanje stabilnosti, govori se o aktivnoj posturi.
Deformacije kičmenog stuba mogu biti u sagitalnoj ravni (posmatrano iz profila) i frontalnoj ravni (posmatrano od napred i pozadi). U sagitalnoj ravni su najčešće pojava kifoza, lordoza, dorsum planum. U frontalnoj ravni je najčešća skolioza.
Telo čoveka je simetrično. Telo se, zarad procene i analize, uzdužno deli na levu i desnu identičnu polovinu. Zamišljena ravan koja deli telo uzdužno počev od čela (os frontale), preko korena i vrha nosa (septum, nasi), sredine donje vilice (os mandibulae), grudne kosti (os sternum), pupka (umbilicus), pubične kosti (os pubis), sve do prostora na podu između oba stopala, zove se sagitalna ravan.
Telo se, zarad procene i analize, deli i poprečno na prednju (lice, prednji deo grudnog koša i prednji deo nogu) i zadnju stranu (potiljak, zadnji deo grudnog koša-leđa, glutealna regija i zadnji deo nogu). Zamišljena ravan polazi od vrha ramena, ušne školjke, bočne sredine tela i zove se frontalna ravan.
Telo se zarad procene i analize deli i horizontalno na gornju i donju polovinu. Gornju polovinu čine trup i gorni ekstremiteti. Donju polovinu tela čine karlica i donji ekstremiteti. Zamišljena ravan polazi iznad karlice, horizontalno i zove se horizontalna ravan.
Svi pokreti tela se izvode u ove tri ravni.
Odstupanja od simetričnosti predstavljaju poremećaje u posturi i biomehanici.
Za održavanje pravilnog, uspravnog stava čoveka, neophodno je učešće akitivnih (mišići) i pasivnih (zglobovi, kosti, ligamenti) sila organizma, ali i učešće sile zemljine teže. Pri svim aktivnostima tela, aktivne i pasivne sile se suprotstavljaju sili gravitacije, ali tako da istovremeno moraju biti u ravnoteži. Ležeran stojeći stav (dobra postura) je stanje mišićnog i skletenog balansa koji štiti odgovarajuće strukture od povreda ili progresivnog deformiteta, bez obrzira na položaj. U uslovima dobre posture, mišići najbolje funkcionušu, obezbeđuje se optimalna pozicija za abdominalne i torakalne organe, težina tela je raspoređena podjednako na obe noge, a energetski utrošak je neznatan, pa je i mogućnost zamora manja. Mišićna napetost nije velika, ali opet mora biti dovoljna da nadvlada silu gravitacije. Uspravni stav se najlakše održava ako vertikalna, zamišljena osa, koja prolazi kroz težište čitavog tela, prolazi i kroz najvažnije zglobove. To u praktičnom smislu znači da, kada se pacijent posmatra iz profila, ta zamišljena linija prolazi kroz uho, zadnjim delom tela pršljenova vratne kičme, rameni zglob, ispred torakalnih pršljenova, kroz tela lumbalnih pršljenova, blago iza centra zgloba kuka, blago ispred centra zgloba kolena, blago ispred skočnog zglob
Nepravilno držanje tela Pravilno držanje tela
Svaki poremećaj ravnoteže dovešće do narušavanja uspravnog stava, a kasnije i do mogućih deformiteta. Ravnoteža se najlakše remeti na nivou aktivnih snaga tela tj. mišića koji popuštaju. Slabost pojedinih mišićnih grupa ili muskulature u celini dovodi do većeg opterećenja pasivnih sila tako da vremenom i ove sile počinju da slabe i gube svoju snagu. Sve to može da izazove pojavu različitih poremećaja, najčešće na kičmenom stubu, zatim grudnom košu, gornjim ili donjim ekstremitetima, a posebno na stopalu. To dalje dovodi do otežanog kretanja što za sobom povlači nedovoljnu aktivnost organizma. Takvo stanje vodi još većem slabljenju već slabog tkiva i njegove slabije ishrane, velikog opterećenja zglobova i pojave degenerativnih stanja, atrofija i raznih drugih deformiteta koji se, ako se ne leče, mogu razviti do nivoa invaliditeta.
Uspravljenost delova tela, koja se obezbeđuje u odsustvu mišične aktivnosti se označava pasivnom posturom. Položaji u kojima je telo u pasivnom stanju su ležanje i spavanje.
Ukoliko se postura obezbeđuje posredstvom aktivnosti mišića, koji imaju za cilj održavanje stabilnosti, govori se o aktivnoj posturi.
Deformacije kičmenog stuba mogu biti u sagitalnoj ravni (posmatrano iz profila) i frontalnoj ravni (posmatrano od napred i pozadi). U sagitalnoj ravni su najčešće pojava kifoza, lordoza, dorsum planum. U frontalnoj ravni je najčešća skolioza.
Нема коментара:
Постави коментар